Blog

„Moja priča“, Mirela Vidaković: Neko ko je vama blizak i bolestan ne želi da vas vidi tužne i depresivne!

Mirela Vidaković je mlada žena koja se suočila sa kancerom kao srednjoškolka. Pre tačno 20 godina, njenoj majci dijagnostikovan je karcinom dojke. Svoje iskustvo Mirela je želela da podeli sa svima koji imaju nekog bliskog ili poznaju nekog ko se bori sa kancerom i jači je od straha.

Moja majka ima kancer dojke koji datira od pre tačno 20 godina. Tada je urađena mastektomija dojke. Sada je trenutno u fazi da se bori i sa metastazama kancera. Kad je prvi put otkrila tumor, opipavanjem nekakve kvrgice na dojci, ja sam još bila tinejdžer u srednjoj školi. Iskreno, nisam shvatala tad koliko je to ozbiljna i podmukla bolest i da mami može svašta da se desi.

U narednih 11 godina, redovnim godišnjim odlaskom na pregled kod lekara, sa majkom je bilo sve u redu. Međutim, nakon 11 godina počeli su da se pojavljuju recidivi na mestu rane, i to na svake 3 godine sve do 2015. godine, kad je u stvari došlo do toga da tumor ne može više da se ukloni operacijom. Kad se pojavio prvi recidiv, to me je već mnogo uplašilo, jer sam i sama postala svesnija šta to znači za mene, za nju…

Ono što mi je prolazilo kroz glavu je koliku bol mama verovatno oseća i koliku bol će tek osećati, kao i kako da se psihički pripremi za sve što dalje sledi. Ujedno sam se pitala da li je moja mama zadovoljna svojim dotadašnjim životom, mojim životom i šta bi još želela da uradi, vidi, doživi…

Gledajući majku, osećala sam strah usled neizvesnosti – što ne zna koliko dugo će živeti bez nekih većih problema ili bolova, šta sve da uradi još dok jos ima snage… i vremena. Redovno je odlazila kod onkologa, na snimanja, laboratorijske analize, terapije…

Iako sam se susrela sa bolešću moje majke kao vrlo mlada, svesna te bolesti postala sam tek pre 11 godina kad se pojavio prvi recidiv, i nakon toga još 2 puta (do sada). Svaki put kad bi mi majka saopštila da se bolest vratila, osećala sam tugu i neprekidno sam mislila o tome kako ću možda vrlo brzo izgubiti najvažniju osobu u svom životu. Jer od najbližih još jedino imam majku.

Ali postala sam mentalno jaka, kako bih mogla da se borim sa tim. Čula sam dosta toga i samim tim se jačam za ono najgore. Trudim se da se pred majkom normalno ponašam i da racionalno reagujem kako bi i njoj i meni bilo lakše. Tu sam kad joj zatreba, koliko mi vreme dozvoljava, s obzirom da radim, a kasnije ću joj obezbediti pomoć – negu, dok ja nisam tu. U isto vreme, pokušavam da se angažujem i budem okružena pozitivnim ljudima, kako bi mi održali pozitivan stav prema životu i sebi. Na kraju krajeva, taj neko ko je vama blizak i bolestan ne želi da vas vidi tužne i depresivne, jer ih to dodatno opeterućuje. Pitajte ih za želje, ostvarite im ako ste u mogućnosti, ako su još dobro putujte sa njima, vodite na neka lepa mesta.

I onda se postavlja pitanje kako biti jači od straha u toj borbi? Teško je odgovoriti na to pitanje, jer svi mi imamo strah od teških bolesti poput kancera i kraja života. Ali moj moto je oduvek bio “Carpe diem”, tj. iskoristite momenat da uživate u lepim trenucima i sa svojim bližnjima. Kad vidite strah u njima, priredite im lepe trenutke.