Blog

Sanja, devojka koja se hrabro suočila sa rakom i – pobedila ga

Većina nas se u svom životu susrela sa nekom vrstom kancera. Nekom je oboleo član porodice, nekom komšija, prijatelj, a i svi znamo za bar jednu poznatu ličnost koja je preminula od raka. U Srbiji, nažalost, vlada uverenje da je rak neizlečiva bolest i da postavljanjem dijagnoze postaješ mrtav čovek koji hoda. Ali nije baš tako…

Moj prvi susret sa kancerom je bio pre skoro 25 godina, kada je moja mama napipala čvorić na dojci. Srećom, otkriven je na vreme tako da su nakon oporavka od operacije sledile samo redovne kontrole. Tada sam shvatila da postavljanje ove dijagnoze nije smrtna presuda i da je kancer bolest koja je izlečiva ako se otkrije na vreme. Od tada redovno radim samopregled dojki, a sa godinama sam uvela i redovne UZ preglede i mamografiju.

Sredinom oktobra 2019. godine sam i sama napipala kvržicu. Pregled sam zakazala istog trenutka. Usledili su ultrazvuk i mamografija, koji su pokazali da promena ne izgleda dobro. Hitno sam otišla na pregled kod onkohirurga i biopsiju. Nakon biopsije bila sam uplašena i ljuta. Plakala sam celo veče, jer sam sve uradila što je bilo do mene, a rak se opet pojavio.  Međutim, kada je došlo jutro sabrala sam se i rekla sebi da je strah najveći neprijatelj u životu, i da suze i bes nikad nisu rešile nijedan problem. Odlučila sam da moram da vidim kako mogu da pomognem sebi na putu koji se iznenada pojavio preda mnom. Edukovala sam se o bolesti na sajtu Onkološkog instituta i putem ONKO aplikacije i razgovarala sa  lekarima. Kada su stigli rezultati biopsije bila sam spremna na borbu.

Operisana sam u novembru 2019. godine, nakon čega mi je određeno lečenje – agresivna hemioterapija i zračenje. Usledili su meseci borbe, gubitak kose, propale vene, mučnine, osetljivost u svakom pogledu…  Uz sve to korona i izolacija… Strah svih oko mene da mi ne prenesu virus… I pored svega, nijednog trenutka nisam pomislila na loš ishod. Gledala sam na bolest kao na jednu prepreku i izazov u životu koje mogu da preskočim samo pomoću jake volje, discipline, ali i verom u izlečenje. Trudila sam se da ne gledam mnogo unapred.  Živela sam dan za dan, i korak po korak. Bitno da sam tu i sad, da uživam u svakom trenutku i malim stvarima – svakodnevnom porodičnom životu, smehu svojih devojaka, pogledu i zagrljaju, cveću na terasi, šetnji pored Dunava, porodičnom ručku, pročitanoj knjizi, ispijanju kafa sa drugaricama u virtuelnim sobama, ponekoj čaši vina onako za dušu… Otkrila sam da mogu da umesim svaku vrstu hleba i kolača, naučila da pletem i heklam – moja mentalna joga. Taj rad rukama mi je mnogo pomogao da iz cele priče izađem čiste glave.

Sa zračenjem sam završila pre mesec i po dana. Skener, ultrazvuk i mamografija su pokazali da nema više promena – što se kancera tiče sad sam zdrava osoba. Oporavljam se uspešno i od hemioterapije i zračenja. Kosa raste. Iskreno, nisam verovala da ću se ikad toliko radovati dlakama. Verujem da ću svaku sledeću kontrolu dočekati sa dozom strepnje. Svaku promenu u organizmu osluškujem više nego ranije, spremna da reagujem ako treba. Bolest posmatram kao prolaznu fazu u mom životu koja se okončava ovih dana. Kao opomenu da je život jedan i jedini, da ga treba živeti punim plućima i ne shvatati olako.

Sanja Dragić, privatna arhiva

Izvor: Privatna arhiva

Ljudi iz mog okruženja su različito reagovali na moju bolest. Ima bliskih ljudi koji su nestali, jer nisu znali šta da kažu niti kako da se nose sa tim. Ne osuđujem i ne ljutim se na njih. Srećom, više je onih koji su ostali uz mene, u ovo ludo vreme manje fizički, a više virtuelno. Na poslu imam apsolutnu podršku. Zahvalna sam što radim u kompaniji koja zaposlenima sa kancer dijagnozom doplaćuje iznos do pune plate dok su na bolovanju. Ne moram ni da kažem koliko mi je važno što u celoj ovoj priči nikad nisam morala da razmišljam o finansijskim problemima. Međutim, naše društvo u celini još uvek nije dovoljno edukovano. Većina žena koje obole od raka kriju svoju bolest od okoline, jer ih gledaju sa sažaljenjem ako i pomisle da izađu sa ćelavom glavom, a ponajmanje im je potrebno sažaljenje.  Ono što je potrebno jeste otvoren razgovor o bolesti. I ako zbog moje priče bar jedna žena ode kod lekara urađeno je puno…

Danas, nažalost, svako u svom okruženju ima nekog ko je oboleo od karcinoma dojke. Jedan od problema je taj što se većina žena na pregled javi kada je bolest već u odmakloj fazi. Rana dijagnoza je veoma bitna, jer je rak potencijalno izlečiv ako se otkrije na vreme.  Zato drage žene, jednom mesečno prepipajte svoje grudi, a jednom godišnje obavezno obavite lekarski pregled, jer ne oduzima mnogo ni vremena niti novca, a može bukvalno da vam spasi život.

A vi, drage moje, koje ste u bilo kojoj fazi lečenja, glavu gore! Verujte pre svega u sebe i svoje izlečenje. Znam da se većina vas boji. Normalno je plašiti se, ali ne dozvolite da strah prevlada. Jer vi niste vaša bolest, vi ste mnogo više od toga.

Budite mi žive i zdrave…